Trimurti

Trimurti
Trimurti
Trimurti

Trimurti (sanskrt: त्रिमूर्ति, trimūrti; "tri lika") koncept je u hinduizmu koji principe stvaranja, ujedinjena i uništavanja predstavlja likovima Brahme, Višnua i Šive.[1][2][3][4]

Trimurti simbolizuje da sva božanska dela proizilaze iz jednog, jer su tri aspekta međusobno zavisna i komplementarna, i predstavljaju bezličnog Brahama i izražavaju aspekte stvaranja, čuvanja i uništavanja vrhovnog bića.[5][6] Oni se predstavljaju ili kao tri božanstva, jedno pored drugog, ili kao jedna figure sa tri glave i šest ruku, koja onda prikazuje Brahmu sa bokalom vode i molitvenim lancem, Višnua sa diskom i školjkom i Šivu sa svojim trozupcem i malim duplim bubnjem damaruom.[7]

Evolucija

Trimurti sa tridevima
Trimurti, slika iz Andra Pradeša

U puranskom period je došlo do uspona postvedske religije i evolucije toga što R. K. Majumdar naziva „sintetičkim hinduizmom”.[8]

Ovaj period nije bio homogen, i obuhvata ortodoksni brahmanizam u obliku ostataka starije vedske verske tradicije, zajedno sa različitim sektaškim religijama, kao što su šivajizm, vajšnavizam, i šaktizam koji su obuhvaćeni ortodoksnim okvirima mada su isto tako osobeni entiteti.[9] Jedna od važnih osobina ovog perioda je duh harmonije između ortodoksnih i sektaških oblika.[10] Povodom ovog duha pomirenja, R. K. Majumdar je rekao da:

Njegov najistaknutiji izraz se nalazi u teološkoj koncepciji Trimūrti, i.e., manifestaciji vrhovnog Boga u tri oblika Brahmā, Viṣṇu, i Śiva... Ali se pokušaj ne može smatrati velikim uspehom, pošto Brahmā nikad nije stekao sledbeničko telo koje bi bilo uporedivo sa onim vezanim za Šivu ili Viṣṇu, i različite sekte su često smatrale da je Trimūrti zapravo prisutan u vidu tri manifestacije njihovog sopstvenog sektaškog boga, koga su oni smatrali Bramanom ili apsolutnim.[11]

Identifikacija Bramana, Višnua ili Šive kao jednog bića je strogo naglašena u Kūrma Purāṇa, gde je u 1.6 Braman obožavan kao Trimurti; 1.9 posebno naglašava jedinstvo tri boga, i 1.26 se povezuje sa istom temom.[12] Istoričar A. L. Bašam objašnjava zaleđinu Trimurtija na sledeći način, napominjući zapadni interes za ideju o trojstvu:

Mora postojati određena sumnja u to da li je hinduska tradicija ikada prepoznala Bramana kao vrhovno božanstvo na način na koji su Višnu i Siva bili zamišljeni i obožavani.[13]

Koncept Trimurtija je isto tako prisutan u Majtri Upanišadu, gde su tri boga objašnjena kao njegova tri vrhovna oblika.[14]

Pogledi u hinduizmu

Sauram

Sauramska sekta koja bogosluži Surju kao vrhovno božanstvo i saguna bramana ne prihvata Trimurti pošto oni smatraju da je Surja Bog. Ranije forme Trimurtija ponekad su sadržale Surju umesto Bramana, ili kao četvrto biće iznad Trimurtija, čije manifestacije su druga tri; Surja je Braman ujutru, Višnu popodne i Šiva uveče. Surja je isto tako bila član originalnog Vedskog Trimurtija, koji je obuhvatao Agni i Vaju. Deo sledbenika bogosluži Višu i Šovi kao manifestacije Surje, drugi bogosluže Trimurti kao manifestaciju Surje, a deo vernika isključivo bogosluže samo Surju.

Šajvizam

Skulptura Trimurti Sadašive na Garapuri ostrvu

Šajviti smatraju da prema Šajvi Agami, Šiva izvodi pet dela - stvaranje, očuvanje, razrešavanje, sakrivanje milosti, i otkrivanje milosti. Respektivno, prva tri dela su vezana za Šivu kao Sadjojata (poput Bramana), Vamadeva (poput Višnu) i Agora (puput Rudra). Stoga, Braman, Višnu i Rudra nisu božanstva različita od Šive, već su forme Šive. Poput Bramana/Sadjojate, Šiva stvara. Kao Višnu/Vamadeva, Šiva očuvava. Kao Rudra/Aghora, on razrešava. Ovo stoji u kontrastu sa idejom da je Šiva „Bog razaranja”. Za Šajvite, Šiva je Bog i obavlja sva dela, među kojima je i destrukcija. Trimurti je forma samog Šive za Šajvite. Oni smatraju je Šiva vrhovni bog, koji vrši razne kritične uloge i poprima podesne forme, a takođe i nadmašuje sve njih.[15] Prominentni vizuelni primer Šajvitske verzije Trimurtija je skulptura Trimurti Sadašive u Elefantskim pećinama na Garapurskom ostrvu.

Brahmanizam

Bramani slede Bramu. Kako je Brama bogoslužio gospoda Šivu, tako su i oni sledeći njega bogosluže tog Boga. Za njih je Brama parabraman i vrhovno biće. Oni veruju da su Višna i Šiva Bramina deca i njegove forme. U bramizmu se veruje da je Brama kreator, Višna održavač i Šiva rušilac. Oni veruju da je Brama stvaralac sveta i bogova. On stvara, čuva i uništava sve kako bi bilo ponovo stvoreno.

Šaktizam

Žensko-centrična šaktidarmska denominacija dodeljuje eminentne uloge tri forme (Trimurti) vrhovnog bića ne trojici miških bogova već boginjama: Sarasvati (tvorkinja), Lakšmi (održavateljka), i Mahakali (rušiteljka). Ova ženska verzija Trimurta se zove Tridevi („tri boginje”). Muški bogovi (Brama, Višnu, Šiva) su ovde potisnuti na mesto pomoćnih izvršilaca vrhovnog ženskog Trideva.

Smartizam

Smartizam je denominacija hinduizma koja stavlja naglasak na grupu od pet božanstava, pre nego na samo jedno božanstvo.[16] Sistem „bogosluženje pet formi” (pañcāyatana pūjā), koji je popularisao filozof devetog veka Šankara među pravoslavnim bramanima iz smartiske tradicije, obuhvata pet božanstava Ganeša, Višnu, Brama, Devi i Šiva.[17][18] Šankara je kasnije dodao i Kartikeju ovoj petorici, tako da ih je ukupno bilo šest. On je promovisao ovaj reformisani sistem prvenstveno da bi ujedinio glavna božanstva šest glavnih sekti na ravnopravnoj osnovi.[19] Monistička filozofija koju je propovedao Šankara omogućava je da se odabere jedan od njih kao preferentno glavno božanstvo, a da se istovremeno obožavaju drugih četvoro/petoro božanstava kao različiti oblici istog sveprisutnog Bramana.

Višnuizam

Višnu sa Lakšmi, na guji Šeša, dok se Brama pomalja iz lotosa izniklog iz pupka Višne.

Uprkos činjenice da Višnu Purana navodi da se Višnu manifestuje kao Brama da bi stvarao i kao Rudra (Šiva) da bi razarao,[20] višnuizam generalno ne priznaje Trimurti koncept i gospodara Višnu, već oni veruju u avatare Višne kao što su Buda, Rama, Krišna, etc. Oni isto tako veruju da su Šiva i Brama oboje forme Višnu. Na primer, dvajtska škola smatra da je sam Višna vrhovni Bog, dok je Šiva potčinjen, i oni različito interpretiraju purane. Na primer, Vijajindra Tirta, dvajtski naučnik interpretira 18 purana na različit način. Prema njemu su Vajšnavitski purani satva (modovi postojanja), a Šajvitski purani tamasi (vrline) i jedino se satvajski purani mogu smatrati merodavnim.[21]

Za razliku od većine drugih vajšnavitskih škola, kao što su one Ramanudže, Madve i Čajtanje, Svaminarajan, guru iz hinduskih svaminarajanskih sekti (uključujući BAPS), nisu pravili razliku između Bogova Višnu, Brama i Šiva, Svaminarajan se znatno razlikuje od praktično svih vajpnavitskih škola po tome što smatra da su Višnu i Šiva različiti aspekti istog Boga.[22] (pogledaje isto tako odlomke 47 i 84 religioznog teksta Šikšapatri, ključnog teksta za sve sledbenike svaminarajanske vere.)[23][24] Štaviše, Svaminarajan je sledio smartiski pristup, te je nalagao sledbenicima da poštuju svih pet božanstava Pančajatana puje sa jednakim poštovanjem.[25]

Vidi još

Reference

  1. ↑ Grimes 1995
  2. ↑ Jansen 2003
  3. ↑ Radhakrishnan, Sarvepalli (1956). The Cultural Heritage of India. Calcutta: The Ramakrishna Mission Institute of Culture. 
  4. ↑ Winternitz, Maurice (1972). History of Indian Literature. New Delhi: Oriental Books Reprint Corporation. 
  5. ↑ For quotation defining the trimurti see Matchett, Freda. "The Purāṇas", in: Flood (2003), p. 139.
  6. ↑ For the Trimurti system having Brahma as the creator, Vishnu as the maintainer or preserver, and Shiva as the destroyer. see Zimmer (1972) p. 124.
  7. ↑ Mhatre, Sandeep. „Datta Sampradaay and Their Vital Role”. Swami Samarth temple. Arhivirano iz originala na datum 04. 03. 2016. Pristupljeno 09. 11. 2017. 
  8. ↑ For dating of Puranic period as c. CE 300-1200 and quotation, see: Majumdar, R. C. "Evolution of Religio-Philosophic Culture in India", in: Radhakrishnan (CHI, 1956), volume 4, p. 47.
  9. ↑ For characterization as non-homogeneous and including multiple traditions, see: Majumdar, R. C. "Evolution of Religio-Philosophic Culture in India", in: Radhakrishnan (CHI, 1956), volume 4, p. 49.
  10. ↑ For harmony between orthodox and sectarian groups, see: Majumdar, R. C. "Evolution of Religio-Philosophic Culture in India", in: Radhakrishnan (CHI, 1956), volume 4, p. 49.
  11. ↑ For quotation see: see: Majumdar, R. C. "Evolution of Religio-Philosophic Culture in India", in: Radhakrishnan (CHI, 1956), volume 4, p. 49.
  12. ↑ For references to Kūrma Purana see: Winternitz, volume 1, p. 573, note 2.
  13. ↑ Sutton, Nicholas (2000). Religious doctrines in the Mahābhārata (1st izd.). Delhi: Motilal Banarsidass Publishers. str. 182. ISBN 978-81-208-1700-5. 
  14. ↑ "Brahma, Rudra and Vishnu are called the supreme forms of him. His portion of darkness is !Rudra. His portion of passion is Brahma. His portion of purity is Visnu" Maitri Upanisad [5.2]
  15. ↑ „How can the god of destruction be the Supreme ?”. Arhivirano iz originala na datum 26. 09. 2006. Pristupljeno 09. 11. 2017. 
  16. ↑ Flood 1996: str. 17
  17. ↑ Dating for the pañcāyatana pūjā and its connection with Smārta Brahmins is from Courtright, p. 163.
  18. ↑ For worship of the five forms as central to Smarta practice see: Flood (1996), p. 113.
  19. ↑ Grimes: str. 162 harvnb error: no target: CITEREFGrimes (help)
  20. ↑ Flood, Gavin, An Introduction to Hinduism, Cambridge University Press, pp. 111, ISBN 978-0-521-43878-0 
  21. ↑ Sharma, B. N. Krishnamurti (2000). A history of the Dvaita school of Vedānta and its literature: from the earliest beginnings to our own times. Motilal Banarsidass Publishers. str. 412. ISBN 978-81-208-1575-9. Pristupljeno 15. 01. 2010. 
  22. ↑ According to this site, http://www.kakaji.org/shikshapatri_verses.asp?catid=viewAll arhivirano 3. marta 2016. na sajtu Wayback Machine, verses 47, 84, of their scripture, Shikshapatri, a key scripture to all followers of the Swaminarayan faith. [1] arhivirano 3. marta 2016. na sajtu Wayback Machine states, "And the oneness of Narayana and Shiva should be understood, as the Vedas have described both to be brahmaroopa, or form of Brahman, i.e., Saguna Brahman, indicating that Vishnu and Shiva are different forms of the one and same God."
  23. ↑ „Swaminarayan Satsang - Scriptures”. str. 2. Arhivirano iz originala na datum 16. 07. 2011. Pristupljeno 09. 07. 2018. 
  24. ↑ „Swaminarayan Satsang - Scriptures”. str. 4. Arhivirano iz originala na datum 16. 07. 2011. Pristupljeno 09. 07. 2018. 
  25. ↑ An Introduction to Swaminarayan Hinduism, by Raymond Brady Williams at https://books.google.com/books?id=tPkexi2EhAIC&pg=PA25&dq=Shikshapatri+Vishnu+shiva&lr=&cd=1#v=onepage&q=Shikshapatri%20Vishnu%20shiva&f=false

Literatura

  • Sutton, Nicholas (2000). Religious doctrines in the Mahābhārata (1st izd.). Delhi: Motilal Banarsidass Publishers. str. 182. ISBN 978-81-208-1700-5. 
  • Winternitz, Maurice (1972). History of Indian Literature. New Delhi: Oriental Books Reprint Corporation. 
  • Radhakrishnan, Sarvepalli (1956). The Cultural Heritage of India. Calcutta: The Ramakrishna Mission Institute of Culture. 
  • Jansen, Eva Rudy (2003). The Book of Hindu Imagery. Havelte, Holland: Binkey Kok Publications BV. ISBN 978-90-74597-07-4. 
  • Grimes, John A. (1995). Ganapati: Song of the Self. SUNY Series in Religious Studies. Albany: State University of New York Press. ISBN 978-0-7914-2440-7. 
  • Basham, A. L. (1954). The Wonder That Was India: A Survey of the Culture of the Indian Sub-Continent Before The Coming of the Muslims. New York: Grove Press, Inc.,. 
  • Courtright, Paul B. (1985). Gaṇeśa: Lord of Obstacles, Lord of Beginnings. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-505742-3. 
  • Flood, Gavin (1996). An Introduction to Hinduism. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-43878-0. 
  • Basham, Arthur Llewellyn (1989), The Origins and Development of Classical Hinduism, Oxford University Press 
  • Bhaskarananda, Swami (1994), Essentials of Hinduism, Viveka Press, ISBN 978-1-884852-02-2 
  • Brodd, Jefferey (2003), World Religions, Winona, MN: Saint Mary's Press, ISBN 978-0-88489-725-5 
  • Clarke, Peter Bernard (2006), New Religions in Global Perspective, Routledge, pp. 209, ISBN 978-0-7007-1185-7 
  • Cousins, L.S. (2010), „Buddhism”, The Penguin Handbook of the World's Living Religions, Penguin 
  • Crangle, Edward Fitzpatrick (1994), The Origin and Development of Early Indian Contemplative Practices, Otto Harrassowitz Verlag 
  • Doniger, Wendy (2000), Merriam-Webster's Encyclopedia of World Religions, Merriam-Webster 
  • Doniger, Wendy (2010), The Hindus: An Alternative History, Oxford University Press 
  • Eliot, Sir Charles (2003), Hinduism and Buddhism: An Historical Sketch, I (Reprint izd.), Munshiram Manoharlal, ISBN 978-81-215-1093-6 
  • Embree, Ainslie T. (1988), Sources of Indian Tradition. Second Edition. volume One. From the beginning to 1800, Columbia University Press 
  • Flood, Gavin (2008), The Blackwell Companion to Hinduism, John Wiley & Sons 
  • Fowler, Jeaneane D. (1997), Hinduism: Beliefs and Practices, Sussex Academic Press 
  • Garg, Gaṅgā Rām (1992), Encyclopaedia of the Hindu World, Volume 1, Concept Publishing Company 
  • Gomez, Luis O. (2013), „Buddhism in India”, Joseph Kitagawa, The Religious Traditions of Asia: Religion, History, and Culture, Routledge 
  • Harman, William (2004), „Hindu Devotion”, Rinehart, Robin, Contemporary Hinduism: Ritual, Culture, and Practice, ABC-CLIO, ISBN 1576079058 
  • Harvey, Andrew (2001), Teachings of the Hindu Mystics, Shambhala, ISBN 978-1-57062-449-0 
  • Hiltebeitel, Alf (2007), „Hinduism”, Joseph Kitagawa (Digital printing), The Religious Traditions of Asia: Religion, History, and Culture, Routledge 
  • Hopfe, Lewis M.; Woodward, Mark R. (2008), Religions of the World, Pearson Education 
  • Johnson, W.J. (2009), A Dictionary of Hinduism, Oxford University Press, ISBN 978-0-19-861025-0 
  • Jones, Constance; Ryan, James D. (2006), Encyclopedia of Hinduism, Infobase Publishing 
  • Khanna, Meenakshi (2007), Cultural History Of Medieval India, Berghahn Books 
  • King, Richard (2002), Orientalism and Religion: Post-Colonial Theory, India and "The Mystic East", Routledge 
  • Klostermaier, Klaus K. (2007), A Survey of Hinduism: Third Edition, SUNY Press 
  • Koller, J. M. (1984), „The Sacred Thread: Hinduism in Its Continuity and Diversity, by J. L. Brockington (Book Review)”, Philosophy East and West 34 (2): 234-236, DOI:10.2307/1398925, JSTOR 1398925 
  • Kramer, Kenneth (1986), World scriptures: an introduction to comparative religions, ISBN 978-0-8091-2781-8 
  • Larson, Gerald (1995), India's Agony Over Religion, SUNY Press 
  • Larson, Gerald James (2009), „Hinduism”, World Religions in America: An Introduction, Westminster John Knox Press, pp. 179-198 
  • Lochtefeld, James G. Illustrated Encyclopedia of Hinduism: N-Z (2002). The. The Rosen Publishing Group. ISBN 978-0-8239-3180-4. 
  • Long, Jeffrey D. (2013), Jainism: An Introduction, I.B. Tauris 
  • Melton, Gordon J.; Baumann, Martin (2010), Religions of the World: A Comprehensive Encyclopedia of Beliefs and Practices (6 volumes), ABC-CLIO 
  • Michaels, Axel; Barbara Harshav (Transl) (2004). Hinduism: Past and Present. Princeton University Press. ISBN 978-0691089539. 
  • Michaels, Axel (2004), Hinduism. Past and present, Princeton, New Jersey: Princeton University Press 
  • Misra, Amalendu (2004), Identity and Religion: Foundations of Anti-Islamism in India, SAGE 
  • Monier-Williams, Monier (1974), Brahmanism and Hinduism: Or, Religious Thought and Life in India, as Based on the Veda and Other Sacred Books of the Hindus, Elibron Classics, Adamant Media Corporation, ISBN 978-1-4212-6531-5, pristupljeno 08. 07. 2007 
  • Monier-Williams, Monier (2001) [first published 1872], English Sanskrit dictionary, Delhi: Motilal Banarsidass, ISBN 978-81-206-1509-0, pristupljeno 24. 07. 2007 
  • Muesse, Mark William (2003), Great World Religions: Hinduism 
  • Narayanan, Vasudha (2009), Hinduism, The Rosen Publishing Group 
  • Nath, Vijay (2001), „From 'Brahmanism' to 'Hinduism': Negotiating the Myth of the Great Tradition”, Social Scientist: 19-50 
  • Radhakrishnan, S; Moore, CA (1967), A sourcebook in Indian Philosophy, Princeton University Press, ISBN 978-0-691-01958-1 
  • Radhakrishnan, S (1996), Indian Philosophy, 1, Oxford University Press, ISBN 978-0-19-563820-2 
  • Raju, P.T. (1992), The Philosophical Traditions of India, Delhi: Motilal Banarsidass Publishers Private Limited 
  • Renou, Louis (1964), The Nature of Hinduism, Walker 
  • Shults, Brett (2014), „On the Buddha's Use of Some Brahmanical Motifs in Pali Texts”, Journal of the Oxford Centre for Buddhist Studies 6: 121-9 
  • Sharma, Arvind (2003), The Study of Hinduism, University of South Carolina Press 
  • Smart, Ninian (2003), Godsdiensten van de wereld (The World's religions), Kampen: Uitgeverij Kok 
  • Smith, W.C. (1962), The Meaning and End of Religion, San Francisco: Harper and Row 
  • Smith, Huston (1991), The World's Religions: Our Great Wisdom Traditions, San Francisco: HarperSanFrancisco, ISBN 978-0-06-250799-0 
  • Thapar, R. (1993), Interpreting Early India, Delhi: Oxford University Press 
  • Thompson Platts, John (1884), A dictionary of Urdu, classical Hindī, and English, W.H. Allen & Co., Oxford University 
  • Tiwari, Shiv Kumar (2002), Tribal Roots Of Hinduism, Sarup & Sons 
  • Toropov, Brandon; Buckles, Luke (2011), The Complete Idiot's Guide to World Religions, Penguin 
  • Vivekjivandas (2010), Hinduism: An Introduction - Part 1, Ahmedabad: Swaminarayan Aksharpith, ISBN 978-81-7526-433-5 
  • Zimmer, Heinrich (1951), Philosophies of India, Princeton University Press 

Spoljašnje veze

  • Wikimedia Commons ima još multimedijalnih datoteka vezanih za: Trimurti