Kureti

Kureti (starogrčki: Κουρῆτες) bili su, u grčkoj mitologiji, narod koji je ratovao s Etolcima oko Kalidona,[1] a u toj borbi pomagao im je Apolon.[2] Kasnije je Etol uspeo da protera Kurete iz Etolije.[3]

Strabon kaže da su se teorije o identitetu Kureta još u antici razlikovale, te da su različiti izvori za njih navodili da su poreklom Akarnanci, Etolci, Krićani ili Eubejani, no on sam smatrao ih je Etolcima.[4] Dodaje i da su Kureti nazvani po planini Kuriju, koja se nalazila između Pleurona i Trihonidskog jezera.[5][6]

Mit i kult

U grčkom mitu i kultu Kureti su demoni srodni Koribantima i nalaze se u službi boginje Kibele. Njima je Reja poverila na staranje tek rođenog Zevsa, oko čije kolevke su oni na Kritu, na planini Dikti ili Idi, plesali udarajući snažno kopljima u štitove da Kron ne bi čuo bebin plač.[3]

Kureti su se rodili iz Zemlje, koju je oplodila kiša, ali bilo je i onih koji su pripovedali da su Kureti sinovi Reje, Zevsa, Apolona ili Kombe i Soka. I njihov broj je varirao, pa se pričalo da ih je bilo između dvojice i desetorice. Neki kažu da su Kureti odgojili Dionisa.[7][8][9][10] Život su okončali tako što ih je munjom usmrtio Zevs, koji se razgnevio kad su Kureti, po Herinom nalogu, učinili nevidljivim Ijinog sina Epafa.[11]

Kuretima su se pripisivali razni izumi. Govorilo se da su prvi pripitomili životinje, unapredili uzgoj ovaca, uveli obradu oružja od metala i da su izumeli svečane igre pod oružjem. Smatrani su zaštitnicima gradovima i utemeljivačima civilizacije.[12]

U Paleokastru na Kritu na jednom natpisu iz 2–3. veka nove ere pronađena je jedna himna, koja pokazuje da su na tom ostrvu Kureti poštovani kao demoni vegetacije, zaštitnici gradova i civilizovanog načina života te da je uz njih prikazivan i Zevs. Sa Krita je njihov kult verovatno prenet na Peloponez i u Malu Aziju.[3]

Reference

  1. ↑ Homer, Ilijada, IX, 529 sqq.
  2. ↑ Pausanija, Opis Helade, X, 31, 3– X, 31, 4.
  3. ↑ 3,0 3,1 3,2 Srejović & Cermanović-Kuzmanović 1989, s.v. Kureti
  4. ↑ Strabon, Geografija, X, 3, 1; X, 3, 2; X, 3, 3.
  5. ↑ Strabon, Geografija, X, 3, 6.
  6. ↑ William Smith, LLD (ed.), Dictionary of Greek and Roman Geography, London, 1854, s.v. Aetolia.
  7. ↑ Diodor Sicilijski, Istorijska biblioteka, V, 65, 1; III, 61, 1.
  8. ↑ Ovidije, Metamorfoze, IV, 282.
  9. ↑ Sholija uz Aristofanovu Lizistratu, 558.
  10. ↑ Nono, Ep o Dionisu, XIII, 147 sqq.
  11. ↑ Pseudo-Apolodor, Apolodor, II, 1, 3.
  12. ↑ Diodor Sicilijski, Istorijska biblioteka, V, 65, 1.

Literatura

  • Srejović, Dragoslav; Cermanović-Kuzmanović, Aleksandrina (1989). Rečnik grčke i rimske mitologije. Beograd: Srpska književna zadruga.